Poziv za premijeru filma Sveti Mojsije crni stigao mi je bukvalno dan pre projekcije u mts Dvorani. Nisam imala vremena da previše istražujem film, a ni da stvorim neka velika očekivanja. Znala sam samo da režiju i scenario potpisuje Jelena Popović, ali iskreno nisam bila upoznata sa tim koliko je poznata po filmovima sa verskom tematikom i pričama koje se bave duhovnim promenama i iskupljenjem.
Zato me je atmosfera ispred same sale prilično iznenadila. Veliki broj sveštenih lica u holu mts Dvorane odmah je pokazao da ovo neće biti klasična filmska premijera. Publika je delovala drugačije nego na većini projekcija na kojima sam do sada bila, kao da mnogi nisu došli samo zbog filma već i zbog same poruke koju nosi.
Drugo iznenađenje stiglo je još dok sam gledala samu pozivnicu za premijeru. Ime 50 Cent definitivno nisam očekivala uz film ovakve tematike, pa mi je već tada bilo jasno da Sveti Mojsije crni neće biti sasvim tipičan religijski projekat. Film okuplja još nekoliko poznatih imena iz sveta muzike i to celu priču čini još neobičnijom i verovatno dodatno privlači publiku koja inače možda ne bi ni obratila pažnju na ovakav film.
I upravo tu počinje ono što je možda najzanimljivije kod ovog filma, ali istovremeno i ono što mu najviše otežava da pronađe pravi balans.
Kriminal i iskupljenje
Film prati Malika kog igra Omar Epps, čoveka koji iza sebe ima godine nasilja, kriminala i odluka koje su mnogima uništile živote. Nakon izlaska iz zatvora on pokušava da pronađe neku vrstu mira i smisla dok ga istovremeno prošlost konstantno sustiže.
Paralelno sa njegovom pričom film uvodi i priču o Svetom Mojsiju Crnom, nekadašnjem razbojniku koji je kasnije postao monah, ali i simbol pokajanja i duhovne promene. Vrlo brzo postaje jasno da film želi da napravi paralelu između ta dva života i pokaže da promena može da se desi čak i ljudima koji su godinama činili loše stvari. I na papiru to zvuči kao veoma snažna ideja. Ali, problem je što film često pokušava da spoji dve potpuno različite priče koje nikada ne uspeju do kraja da funkcionišu kao jedna celina.
Omar Epps
Najbolji deo filma definitivno je Omar Epps. Njegov Malik nije tipičan filmski kriminalac koji stalno mora da pokazuje koliko je opasan. Naprotiv, Epps ga igra kao čoveka koji je očigledno umoran od svega što je prošao i od života koji je godinama vodio. Stalno je prisutan osećaj da nosi teret sopstvenih odluka, čak i kada ćuti.
Nema ovde velikih monologa niti preterane dramatike koja pokušava na silu da izvuče emociju iz publike. Zato njegove scene funkcionišu mnogo bolje od delova filma koji kasnije pokušavaju da kroz dijaloge previše direktno objasne ideju vere, pokajanja i iskupljenja. Možda su najbolje scene one u kojima razgovara sa porodicom ili kada se vidi da prvi put posle dugo vremena pokušava da razume gde je zapravo završio sa svojim životom. Tada film deluje iskrenije i mnogo prirodnije nego kada pokušava da po svaku cenu publici pošalje veliku poruku.
Vera i nevera
Problem nastaje kada film iz ozbiljne drame pređe u kriminalističke obračune i sukobe bandi. U tim scenama pojavljuju se Quavo i Wiz Khalifa i tada film potpuno menja ton. Pucnjave, sukobi i pojedini dijalozi u tim delovima često deluju neujednačeno i mnogo slabije od ostatka filma. Umesto ozbiljne priče o unutrašnjoj borbi i pokušaju da čovek pronađe mir, dobijamo scene koje ponekad izgledaju kao jeftin krimi projekat koji se slučajno našao unutar mnogo ozbiljnije priče.
To posebno smeta zato što se vidi da film u određenim momentima zaista ima potencijal. Scene koje prikazuju Svetog Mojsija Crnog i njegove duhovne borbe imaju mnogo ozbiljniji pristup, drugačiju atmosferu i vizuelno deluju pažljivije urađeno. Upravo tada se vidi koliko je Jelena Popović zapravo više energije i emocije uložila u duhovni deo priče nego u moderne kriminalističke segmente.
I baš zbog toga film stalno luta između veoma ozbiljne drame i mnogo površnijeg kriminalističkog trilera. U jednom trenutku pokušava da publiku navede na razmišljanje o veri, oprostu i promeni, a već u sledećem ulazi u scene nasilja koje deluju kao da pripadaju potpuno drugom filmu.
Pokajanje i pitanje koje ostaje
Najveća tema filma nije kriminal već ideja da čovek može da pronađe oprost i da se promeni bez obzira na sve što je radio u prošlosti. Za mnoge će upravo to biti najjači deo cele priče i razlog da film dožive veoma emotivno. Posebno će publika koja voli religijske filmove verovatno mnogo lakše prihvatiti način na koji film govori o veri i duhovnom preporodu. Ali…
Upravo tu dolazim do dela sa kojim lično imam najveći problem. Ne mogu da se otmem utisku da film na kraju ipak šalje pogrešnu poruku. U vremenu kada je crkva postala jedna od glavnih okosnica ovog društva, a vera mnogima predstavlja izlaz iz svega lošeg što nas okružuje, ostaje pitanje da li je zaista dovoljno pokajati se posle godina loših izbora i unesrećenih sudbina. To je nešto što me već dugo muči i što mi je teško da prihvatim. Ne samo u ovom filmu nego i u stvarnom životu. Bludnice koje pale sveće u crkvi i propovedaju veru, lopovi koji deo ukradenog novca ostavljaju pored ikona ili ubice koje oprost pokušavaju da kupe donacijama crkvi…
Šta se desilo sa idejom da ne činiš zlo i da budeš ispravan tokom celog života?
Podržavam veru i smatram da mnogima zaista može pomoći da pronađu mir, snagu ili smisao. Ipak, nikada nisam mogla da podržim ideju da je dovoljno samo pokajati se i da Bog više voli one koji su ceo život grešili pa se kasnije promenili, nego ljude koji su od početka pokušavali da žive po pravilima vere. Zbog toga Sveti Mojsije crni u meni budi veoma podeljen utisak. Kao filmska priča ima snažne trenutke i glumca koji zaista nosi veliki deo filma na svojim leđima. Sama činjenica da su sva ova poznata imena okupljena oko ovakvog projekta jeste uspeh i sigurno će privući publiku koja možda inače nikada ne bi pogledala film sa ovakvom temom.
I za kraj…
Možda je film na momente previše mračan. Neko će reći da je povremeno i previše miran i tih za priču koja se bavi kriminalom i nasiljem. Biće sigurno i onih kojima će smetati scene obračuna i način na koji su pojedini delovi snimljeni. Kada se sve spoji, dobija se priča koja je možda mogla da bude još jača i ujednačenija, ali će se sama ideja filma dopasti mnogima. Posebno publici koja voli filmove o veri, iskupljenju i ljudima koji pokušavaju da pronađu novi put posle loših odluka.
Na vama je da odlučite da li ćete jedno od ovih prolećnih večeri posvetiti priči o tome da svi možemo da se promenimo i da je vera ono što nas čini boljima.
Distribucija MCF
Preneto sa bloga Indijanka Danka
Leave a Reply